Smrt jeste velika nepoznanica, i ma koliko bila izvesna, u životu prosečnog čoveka razmišljanje o njoj ostaje po strani, sve do trenutka suočavanja sa njom.
Ipak, izvesno je da je to naveći strah od svih. Kada autori žele da dodaju na težini svojih dela, uzbudljivosti i primaljivosti za publiku, pitanje života i smrti, upleteno u ostatak besede, uvek daje svoj doprinos. Horor filmovi ne bi bili toliko strašni da se glavnim akterima preti nečim drugim namesto životom. Kada se želi naglasiti smisao nečega, uvek se prisustvo ili odsustvo toga dovodi u paralelu sa životom i smrću.
Priče o smrti uvek izazivaju pažnju publike. Način na koji se umire i ličnost pokojnog uvek se razmatra sa većim žarom od ličnosti žive osobe i načina na koji ona živi.
Početkom dvadesetog veka formirana je nova naučna disciplina koja se naziva tanatologija. Ona se bavi istraživanjem i analizom svih činjenica i informacija prikupljenih iz medicine, biologije, psihijatrije, psihologije, psihoanalize, sociologije, ali i antropologije, istorije, religije, filozofije i umetnosti vezanih za smrt. Jednom rečju – naučna disciplina koja se bavi smrću.
Da li je ova sveprisutna zainteresovanost za smrt posledica pokušaja ljudi da se sa strahom od smrti suoče kroz stalno upijanje informacija o njoj? Da li je to pokušaj izbegavanja da se suoče sa sopstvenom konačnošću i izvesnim krajem svog postojanja? Ili je to prećutni sporazum ljudi da se kroz stalno suočavanje sa slikama smrti, bez mnogo pitanja, odgovora i analiza, na neki način imunizira na pojam smrti i navikne na njeno prisustvo, što bi racionalno, svensno i namerno bilo gotovo nemoguće?
* Kada se javlja strah od smrti?
Lekari koji rade u praksi gotovo se svakodnevno suočavaju sa strahom od smrti. Ona je sveprisutna kod pacijenata, članova porodice i prijatelja obolelih. Svojom blizinom, smrt nameće razmišljanje o njoj. Strah se tom prilikom redovno javlja. Prihvatanje smrti u takvim situacijama je retkost.
Za ljude koji nisu imali kontakta sa osobama sa psihološkim problemima uvek je iznenađujuća činjenica da je kod njih strah od smrti obavezan pratioc ostalih problema. Psihijatrijski bolesnici svakodnevno se suočavaju sa ovim srahom, usled visokog stepena anksioznosti ili depresivnosti. Mnogi koji pripadaju kategiriji psihički zdravih ljudi bar jednom u životu susreli su se sa ovim strahom na isti takav iracionalan način – način koji onemuogućava distanciranje od njega i koji stvara osećanje preplavljanosti, zbunjenosti I bespomoćnosti.
Interesantno je da istraživanja straha od smrti, istina, prilično retko sprovođena, ukazuju na jednu stvar: on je sveprisutan. U svim narodima, kod ljudi svih nivoa obrazovanja, uzrasta i pola. Izgleda da je strah od smrti opšti pratilac života.
Interesantno je i da su istraživanja pokazala da se kod ljudi koji više vrednuju sebe, odnosno imaju veće samopoštovanje ili ono što psiholozi nazivaju “narcističkim ulaganjem u sebe” – ulaganjem energije u dobru sliku o sebi, svestan strah od smrti češće javlja. Isto tako, on se javlja češće i kod ljudi koje odlikuje pasivnost, naspram onih koji zauzimaju aktivnu ulogu u kreiranju svog života i oblikovanju svog okruženja.
* Zašto se javlja strah od smrti?
Posmatrajući ukupan broj psihologa u svetu i raznolikost tema kojima se oni bave, mali broj njih posvetio je ozbiljnije pažnju ovom fenomenu. Kako su se sa njime najčešće sretali klinički psiholozi tokom ličnog rada i rada sa klijentima, gotovo i da nema objavljenog rada koji se ove teme tiče, a potiče iz neke druge oblasti psihologije. Međutim, i u okviru klničke psihologije mišljenja o strahu od smri su podeljena.
Prema jednoj teoriji, strah od smrti je „poklopljen“ odnosno nesvestan tokom većeg dela života, i sve što rade, ljudi rade da bi se sklonili od njega
Jedna grupa istraživača smatra da je strah od smrti prirodan fonemen, prisutan u svakom čoveku od rođenja, pa do poslednjeg dana. Prema njima, gotovo cela psihička struktura izgrađena je na tananom “poklopcu” koji služi zatvaranju pitanja koja bi se tokom celog života neminovno nametala, a koja su vezana za konačan kraj života. Prema njima, ovaj “poklopljeni i sakriven” strah je osnova nagona za samoodržanjem. Strah od smrti je “poklopljen” odnosno nesvestan tokom većeg dela života i sve što rade, ljudi rade da bi se sklonili od njega. Zato se ljudi često ponašaju kao da su besmrtni – ne razmišljaju o vremenu koje im je ostalo, o smislu onoga što rade ili konačnom cilju svog života. U trenucima psihološke labilnosti, ili direktnog suočavanja sa smrću, ovaj poklopac popušta, i ljudi se nalaze u situaciji da se suoče sa svojim prirodnim strahom, stalno prisutnim u osnovi svoje ličnosti. Zato se strah od smrti javlja kod psihijatriskih bolesnika: on predstavlja pokazatelja da psihička struktura osobe nije dovoljno čvrsta da bi održala potisnutim ono što je kod zdrave osobe potisnuto u nesvesni deo ličnosti.
Druga grupa autora zauzima drugačiji stav: strah od smrti nije urođen, on se javlja sa razvojem osobe, i usko je vezan sa nagonom smrti o kome je Frojd govorio. Interesantno je da Frojd tokom svog života nije mnogo govorio o strahu od smrti. On ga je najčešće u svojim radovima povezivao sa tanatosom – nagonom smrti, ili svodio na druga osećanja – osećanja krivice i depresivnosti. Zbog toga, često se kasnije spekulisalo da je strah od smrti bio jedan od problema sa kojima se i sam suočavao. Međutim, neki od njegovih sledbenika radili su na razrađivanju njegove teorije u ovoj oblasti. Prema njima svi strahovi posledica su neadekvatbog odnosa deteta i njegovog okruženja tokom detinjstva. Dobar odnos sa majkom, ili drugom osobom koja je detetu najbliža, stvoriće zdravu osnovu, i u periodu kada deca stiču svest o smrti (kako istraživanja pokazuju, između devete i desete godine života) biće u mogućnosti da je prihvate kao sastavni deo života koji, iako izaziva određeno osećanje nelagodnosti, ne predstavlja opasnost za urušavanje psihičke struktura i razvoj psihičkih poremećaja.
Sa razvojem psihoanalitičkih i drugih pravaca u psihologiji, sve veći broj autora uviđao je da suštinske suprotnosti koje bi onemogućile integraciju ova dva stava ne postoje. Iako i danas postoje nesuglasice po pitanju toga da li Tanatos kao nagon smrti i samouništenja postoji, ili se samorazarajuće ponašanje može pripisati frustracijama i poremećajima u korišćenju životne energije (libida), ostali delovi ove dve teorije predstavljaju kompatibilnu celinu. Danas se autori uglavnom slažu oko toga da prihvatanje smrti i konačnosti života, bilo spontano tokom života ili kroz manje ili više kritičan period promišljanja, ponekad praćenog strahom, predstavlja nužni korak na razvojnom putu svake individue.
* Strah od smrti i psihološki poremećaji
Već je rečeno da se strah od smrti javlja redovno kod ljudi koji imaju psihološke probleme. On je prateći simtom gotovo svih poremećaja. Mišljenja o tome da li je neuspešno savladavanje straha od smrti uzrok ili posledica psiholoških poremećaja i dalje su podeljena.
Strah od smrti najčešće se javlja kod osoba koje imaju hipohondriju. Hipohodnrija je bolest koju odlikuju periodi u kojima se aktiviraju strahovi vezani za lično zdravlje osobe. Oni opsesivno traže znake nepravilnosti na i u svom organizmu, koje tumače postojanjem neizlečivih bolesti. Uz to kod njih se javlja preplavljujući strah od bliske smrti, koji i jeste osnovni simtom hipohondrije. Za samu osobu koja ima hipohondriju nemoguće je da razluči da li su njeni strahovi osnovani ili ne. Tu dolazi do gubitka kontakta sa realnošću i preplavljujući strah od smrti postaje dominantno osećanje koje kontreoliše sve postupke osobe.
Pored toga, strah od smrti se javlja redovnoiI kod paničnih poremećaja, posebno onih vezanih za agorafobiju. Za njih je karakteristično da se kod osobe u određenim situacijama (na primer, kada se nađu na velikom, otvorenom prostoru – kod agorafobije) iznenada javi strah od iznenadne smrti. Najčešće dolaze na ideju da bi se mogle ugušiti, imati infarkt ili moždano krvarenje (šlog). Jedan od sve češće navođenih uzorka straha, prema nekim navodima, je mogućnost terorističkog napada koji bi ih na mestu usmrtio. Strah od smrti je ovde takođe redovan i, kao i kod hipohondrije, teško je razlučiti da li je on uzrok ili posledica problema koji ovi ljudi imaju.
Izražen strah od smrti najčešće se javlja kod osoba koje imaju hipohondriju, panične poremećaje, fobije, opsesivno kompulsivne poremećaje, depresiju…
I kod svih ostalih fobija takođe je, u manjoj ili većoj meri, prisutan svestan strah od smrti. On je takođe pratilac i opsesivno kompulzivnih poremećaja (koje karakterišu stalno ponavljajuće misli ili prisila da se stalno ponavljaju određene radnje), ali obično na manje svesnom nivou, i manje u centru pažnje osobe. Strah od smrti se redovno javlja kod depresivnih osoba, dok kod onih sa ozbiljnijim simptomima koji pripadaju grupi psihijatrijskih bolesnika, preobražava se u suicidalne namere. Pored toga, zabeležano je njegovo prisustvo i kod osoba sa seksualnim poremećajima, poremećajima spavanja i drugima.
Iako praktično najrasprostranjeniji fenomen među psihijatrijskim klijentima, strah od smrti nikako ne treba posmatrati kao pouzdani znak patologije. Njegova povezanost sa ovako širokim dijapazonom poremećaja svedoči o tome kolika je njegova prisutnost među ljudima, kao i o tome koliko je prisutna sklonost njegovom potiskivanju. Zato je on jedna od onih stvari koje prve “isplivaju” na površinu kada se osoba nađe u stanju psihičke labilnosti.
* Strah od smrti kroz godine
Tokom ranog detinjstva deca nemaju jasnu predstavu o smrti. Konačan kraj života je nešto što intelektuano oni teško mogu da shvate. Ipak, neki nesvesni strah od uništenja, prema većini autora, postoji. Detinjstvo se oduvek prihvatalo kao bitan period u razvoju kapaciteta osobe da se kasnije suoči sa razvojnim zadacima. Suočavanje sa pojmom smrti za dete postaje moguće oko desete godine, kada intelektualno dostiže nivo na kome može shvatiti pojam konačnosti života. Do tada, strahovi se ispoljavaju kroz fobije, ponekad i paniku, ali uvek vezanu za konkretnu situaciju, koju je, iz očiju deteta, nemoguće povezati sa smrću.
Tokom ranog detinjstva deca nemaju jasnu predstavu o smrti. Konačan kraj života je nešto što intelektuano oni teško mogu da shvate.
U adolescenciji postoje velike razlike među mladima kada je u pitanju pogled na smrt. Kod nekih je izraženo prisutan strah – najčešće kod onih koji su imali traumatska iskustva ili smrti u porodici, dok se kod drugih, potpuno suprotno tome, razvija potpuna bezbrižnost i nesvestan, iracionalan stav da se njima ništa ne može dogoditi. Ovi odnosi prema smrti su krajnje kolebljivi u periodu adolescencije, i kod iste osobe mogu se menjati iz jedne u drugu krajnost tokom samo jednog dana. Nakon toga, u zrelom dobu, kod većine ljudi postoji čudnovato odsustvo svesnosto o smrti i strahu od nje. Ona isplivava samo u situacijama psihičke labilnosti, nakon perioda intenzivne neizvesnosti, ili uznemirenosti. U dobu starosti, strah od smrti se javlja u sklopu brojnih drugih teškoća koje dolaze – od zdravstvenih do suočavanja sa smrću bliskih ljudi, prijatelja i rođaka iz iste generacije.
Iako strah od smrti nije prisutan svesno tokom većeg dela života, i oni koji su imali intenzivne periode suočavanja sa njim nerado ga se sećaju, on predstavlja njegov sastavan deo, i provlači se kroz mnoge odluke koje ljudi donose. Zbog toga je njegovo osvešćavanje i suočavanje sa njim od suštinskog značaja za razvoj svake ličnosti ka osećanju celovitosti i pronalaženju smisla života.
* Normalno i nenormalno
I, na kraju, treba naglasiti da, iako je strah od smrti univerzalna pojava, sve prisutnija u današnjem društvu, ona samo pod određenim uslovima poprima karakteristike patološkog.
Izvestan stepen strepnje, nelagodnosti i napetosti povezana sa idejom o smrti prisutna je kod svih ljudi. Ona postaje intenzivnija ukoliko se veže za konkretnu situaciju u kojoj smrt bliske osobe ili lična smrt usled bolesti postane izvesna. Tada ona nosi sa sobom brojne izmešane osećaje: od tuge, žaljenja, osećanja bespmoćnosti, preko kratkotrajne želje za osvetom, uznemirenosti do preplavljujućih misli, osećanja besmisla i gubitka kontrole. Međutim, ona je i tada ograničenog trajanja. Posle perioda koji većina autora ograničava na šest nedelja ova osećanja, a pre svega strah od smrti, značajno gube na intenzitetu, i prepuštaju glavnu reč pokretačkim silama koje na čoveka deluju prirodno tokom života.
Stalno prisutna tema smrti u medijima možda može predstavljati vid imunizacije ljudi na pojam smrti, ali ne može im dati odgovore na pitanja do kojih sami dođu prilikom suočavanja sa njom, niti ih podstaći i voditi na putu prihvatanja svoje konačnosti i smisla ličnog razvoja u njoj.
Kada se strah od smrti koji javi bez konkretnog povoda, bez suočavanja sa njom u realnom svetu, odnosno kada proističe iz dubljih slojeva ličnosti, ukoliko poprimi takve karakteristike da ograničava normalno funkcionisanje osobe, njen socijalni, profesionalni i intimni život, predstavlja patološki fenomen. Možemo se složiti sa autorima koji ističu da suočavanje sa svojom konačnošću i izvesnošću, idejom svoje smrti u budućnosti, predstavlja razvojni zadatak svake ličnosti na njenom putu ličnog razvoja. Ali, svako suočavanje u kome osoba izgubi kontrolu nad proizvodima svog uma (a strahovi bez povoda u spoljašnjem okruženju jesu proizvod uma), označava tačku u kojoj je potrebno potražiti pomoć.
Stalno prisutna tema smrti u medijima možda može predstavljati vid imunizacije ljudi na pojam smrti, ali ne može im dati odgovore na pitanja do kojih sami dođu prilikom suočavanja sa njom, niti ih podstaći i voditi na putu prihvatanja svoje konačnosti i smisla ličnog razvoja u njoj.
