Foto: EPA/ ARMANDO BABANI
Drugo, postavke su date hronološki od praistorije, grčke i rimske epohe, srednjeg veka, perioda albanske renesanse, do naših dana, sa brojnim geografskim kartama. Čini mi se da je autorima tih geografskih karti bilo jako značajno da ističu da su Albanci autohton narod, da su oduvek na Balkanu, i da su dosledno sledili ideju da su dolaskom drugih naroda na Balkan bili neprestano potiskivani. Predstavljeni artefakti su uzbudljivi, znalački probrani, ne opterećuju prostor, nema ih u poznatim istorijama umetnosti a zaslužuju da se tamo nađu.
Posebna pažnja je posvećena Boju na Kosovu. Standardne eksponate – barjake, topuze, mačeve, oklope… prati ilustracija rasporeda vojnih snaga na Kosovu polju. Ne bih da komentarišem, nisam istoričarka, ali ova ilustracija izgleda sasvim drugačije od onih koje sam susretala u udžbenicima istorije tokom školovanja. Niko đacima nikada nije rekao da su u Boju na Kosovu učestvovali i Albanci, da ih je bilo mnogo…
Ne znam da li još postoji ona grupa istoričara iz balkanskih zemalja koja je trebalo da osvetli istorijske događaje iz uglova različitih naroda. Baš je potrebna.
Posebno mi je bila zanimljiva velika izložba pravoslavnih ikona (70 ikona postvizantijske umetnosti). Ikonopisci: Onufor Qipriotin, Kostandin Shpatarakun, David Selenicasin, Kostandin et Athanas Zografi, Mihal Anagnosti. Ikone su pripadale pravoslavnim crkvama u Đirokastri, Elbasanu, Fieri, Berati i datiraju od XVI do XIX veka. Ikone svedoče i da su Albanci prvo primili pravoslavno hrišćanstvo, a tek pod turskom najezdom islam i mletačkim uticajem katoličanstvo. To sam znala još od lutanja po Kalabriji. Arbreši, zapravo Albanci koji su u XIV i XV veku izbegli preko mora u južnu Italiju (Pulju i Kalabriju) i dalje idu u pravoslavne bogomolje.
