Foto: Duško Milošević
Okovi srednje škole ostali su daleko za nama, akademska sloboda svuda oko nas, kao okean. Tito nam još nije umro, sve nam ravno do Kosova, a tamo, činilo se, sve u redu, SFRJ još uvek cela. Nesvrstani su se još nešto pitali, Gadafi i Sadam ko carevi, nigde aids-a, nigde rata, Vijetnam davno zaboravljen, Sovjeti I Ameri podelili šta je čije, niko nikog ne dira, ama dosadno koliko je mirno.
Šta će čovek, pritom student, nego da Interrailom krene po Evropi.
Putovali smo noću zbog uštede na prenoćištu, drugom klasom, a to je tad u Evropi značilo 6 mesta u kupeu. Sva su bila „na obaranje“. Na tu našu spavaću platformu rado smo primali i goste, isto tako mlad svet iz Evrope. Tako formirane grupe su se uvećavale, smanjivale, zavisno od krajnjeg odredišta.
Pred nama su se smenjivala razna podneblja, tradicije, kulture. Za nas, balkanske patrijarhalce, neke stvari bile su malo I preslobodne.
U hostelu u Londonu, recimo, prvi put smo videli uniseks kupatilo. Spavali smo u ogromnoj spavaonici, punoj trospratnih kreveta, zajedno sa brigadom hipija i njihovim shvatanjima „slobodne ljubavi“.
A Hamburg još slobodniji. U Sent Pauliju, staroj zanatskoj četvrti, najstarijeg zanata na svetu, kroz staklo izloga, pantomimom se raspitujemo o ceni. Rasna brineta, držeći policijske lisice I korbač, pokazuje pet prstiju, a drugom šakom, palcem I kažiprstom, iscrtava „nulu“. Aaaa, 50 maraka a za dvojicu?… smejemo se.
Produžismo dalje, sve gurkajući se u čudu, do porno bioskopa, gde je, u „Deep Throat“-u carovala čuvena Silvija Kristel.
U čudu smo se gurkali i po amsterdamskim ulicama-kanalima, mimoilazeći se sa crnima, žutima, kosookim, jamajčanski dugokosima, uz pratnju opijajućeg zvuka kao iz zmijarnika… hasisss hasissss…
Iako nam je plan bio da odemo do na kraj Norveške, već u Kopenhagenu počelo je da nam bude zima, usred jula. Okrenemo nadole, ka Parizu.
Potpuno proevroplanjeni, skoro pri kraju jednomesečnog putovanja, u voz smo, kao po automatizmu, ulazili kao u rođenu kuću. Čim bi točkovi započeli svoju daga-daga melodiju, zaspali bi smo snom umornih nogu. Ako ne neko drugi, budio bi nas kondukter da nam overi destinaciju u Interrail-knjižici.
Protutnjimo tako pijemontskom Italijom, kroz „Trst je naš“ uđemo u „Jugu“, u istarskom kampu u Medulinu greškom navrzemo inspekciju našim neprijavljenim drugovima iz Beograda, pa preko Like i Korduna, dočepamo se Zagreba, a odatle sve trasom „Bratstva I jedinstva“, uhvatimo pravac „442 do Beograda“.
Završno daga-daga, preko beogradskog železničkog mosta, dočekamo u stavu mirno, sa rukom na srcu, kao da se svira himna. Izljubimo se i svako na svoju stranu.
Na Karaburmi doček ko da sam narodni heroj. Omiljena pohovana piletina, pekarski krompir, šopska salata i, kao zmija hladno, „BIP“-ovo.
-Sedi, pričaj, kako je bilo, šta ste sve videli… al si smršo gladovalo mi dete tamo ene de, ljubi ga majka štedljivog, vidi molim te, vratio 60 dolara! Što to ne potroši sinko!?-
-Paaa, mogao sam u Sent Pauliju-
-A što nisi?-
-Ma, gde za knjige da dam tolike pare!-
-Eeee, na znanju ne treba štedeti!-
-Jes vala, majko!
