Kuva i piše:
Ana Ćubela
Kada u Rusiji kažu kaša, misle na heljdu. Ne na kukuruz, ovas ili bilo šta slično. Ne znam odakle Rusima tolika ljubav prema heljdi, ali se ona očigledno proširila svuda po zemaljskoj kugli. Pa se i kod nas davno odomaćila. Gaji se u velikoj meri u oblasti Prijepolja, pre svega se može videti na Kamenoj Gori jer joj ta nadmorska visina savršeno odgovara. Pa odatle dolazi i čuvena heljdopita (ne, ne ova iz marketa, odnosno kore koje kupujemo). Ko je nije ni ne shvata šta je propustio.
Heljda spada u takozvane antičke žitarice (ono, pre čukun babe i čukun dede), iako zvanično nije žitarica, ali ima sve njene osobine. Mada, dosta manje ugljenih hidrata nego neke druge. I daleko više biljnih proteina. Pa je dobar drugar onima koji hoće da smršaju ili onima odmaraju od mesa i životinjskih proteina.
Polje heljde, Kamena gora, avgust 2015. godine:
Polje heljde. #buckwheat field #priroda #nature
A post shared by Ana Cubela (@hronokuvarica) on Aug 5, 2015 at 1:40am PDT
Ima veoma specifičan ukus i miris i nije baš za svakoga. Ljudi je ili mrze ili obožavaju, sredine obično nema. Sa heljdom sam se davno upoznala kada sam htela da malo promenim ishranu, ima sigurno barem 15 godina. Tada nije bilo mnogo mesta na kojima može da se uradi intolerancija na hranu, pa sam po preporuci “sad već ne znam koga” otišla u laboratoriju, dala krv i dobila papir sa 120 namirnica (ne kao sad sa milion, pa vam ispadne da možete da jedete plavorepu tunu ali žutorepu nikako). Većina svakodnevnih stvari je bila precrtana za upotrebu, a među njima pšenica i kukuruz i po još neka žitarica. Ali proso i heljda nisu bile. i tako ja natovarim svašta iz bio šopa, odem kuči i krenem da kombinujem. Svaki dan ručak na posao. Jedna ili druga namirnica sa gomilom iseckanog i prodinstanog povrća i, moja omiljena kombinacija, tunom. Od tada je ikad nisam izbacila iz kuće. Kada sam prešla na hrono, heljda i proso su mi nekako bili poznati izbori. Nisam morala da se navikavam na njih. Ali sam ovog puta, osim kuvanja heljde, počela da se igram i sa brašnom. Kukala mi majka kako je bilo na početku. Jer, da se ne lažemo, ovo brašno je retko teško za rad, a kad nema kvasca i iskustva, često možete umesto peciva da dobijete lepo oblikovano blato.
A onda su se pojavili razni dodaci jelu, koji su takođe stigli sa drugog kraja sveta, a koji su mi najviše pomogli u spremanju hlebova. Pogađate šta – psilijum i čia semenke. Dok ih neki trpaju u puding, koji liči na makovnjaču učaši, ja semenke guram isključivo u testa.
I, okuražim se ja da isprobam da napravim hleb samo od heljdinog brašna. A što je najgore mešala sam dva, jer sam bila primorana. Jedno fino mleveno i lepo za rad, drugo krupno, kad ga vidim znam da treba da smanjim optimizam. Ali da probam, ionako taj dan nisam imala pametnija posla.
Stavila sam:
- 300 gr heljdinog brašna
- 1,5 kašiku čija semenki
- 400 ml vode (tu pazite)
Ostavila sam smesu da stoji četiri sata, taman da semenke nabubre i puste svoje prstiće koje vezuju smesu. Nisam smela preko noći jer je bilo previše toplo. A kako je za heljdu i čija semenke uvek potrebno malo više vode, tresnula sam 400 militara. posebno zbog onog drugog dela vrljavog brašna. Tu sam ga malo potcenila. Hleb je ispao savršen, ali vlažan u sredini. Ne mokar, ne blato, odlično se sekao na tanke parčiće (što se vidi na slikama), ali opet vlažan. Znači, odmerite malo vodu. Posle nekoliko pravljenja znaćete tačno koliko je potrebno vašem brašnu.
Zatim sam dodala:
- Prstohvat soli
- Malo maslinovog ulja
- 1 kesivu praška za pecivo
Sve sam lepo umešala, stvaila pek papir u kalup, sipala smesu, zaravnala mokrom rukom i pravac zagrejana rerna. Pekla sam ga skoro sat vremena na 220 stepeni pa malo smanjla temperaturu.
Čačkalicom proverila da li je gotov, prebacila u vlažnu krpu na 20 minuta, pa premestila u suvu do jutra.
Ustala, gledam ja njega, gleda on mene, razmišljam šta ću da jedem ako zasečem a ono sve ulepljeno i gnjecavo. Vruće je, pijem lekove za alergiju, ošamućena, ne izlazi mi se uopšte. Niti mi se pravi nešto novo.
Nož u ruke i akcija. Zasečem prvo veći kraj, pogledam, kad ono skoro pa savršen presek. Jedna šnita, druga šnita….sve savršeno! E moje sreće, kao igračku da sam dobila. Pipinem rukom, malo vlažno u sredini ali ne smeta. Mogla sam i tako da filujem sendviče. Ali kako volim toplo i krckavo, uključim ringlu, stavim tiganj i šnite hleba ubacim. Malo s jedne malo s druge strane. I spremni za dalje!
Potrajao je skoro cele nedelje i bio je odličan.
