Foto: Aleksandra Čabraja
Da ne bismo rizikovali da se skvasimo, odlučili smo da polako krenemo prema hotelu.
Već na prvom trgu na koji smo naišli primetili smo da je voda duboka nekoliko centimetara.
Shvatili smo da ćemo skvasiti obuću, ali još uvek nismo mnogo brinuli sem što smo zaključili da ipak treba da krenemo pravo u hotel. S obzirom da smo do njega imali najviše desetak minuta hoda i dalje se nismo sekirali jer, kako već rekoh, acqua alta uobičajeno ne nailazi previše brzo.
Znali smo da do hotela treba da pređemo tri mostića i prođemo kroz poznatu ulicu Calle Fabri.
Nakon što smo prešli prvi mostić, voda nam je već bila bezmalo do kolena.
Sada smo već shvatili da voda nailazi brže i više nego obično, ali smo i dalje smatrali da nema razloga za paniku jer ćemo svakako u hotelu biti za pet minuta.
Ipak, kada smo prešavši drugi mostić zagazili u vodu do polovine butina, bilo je jasno da je vrag odneo šalu; zapitali smo se kako ćemo uopšte ući u hotel ako voda preplavi ulaz. Ispostavilo se da su te noći zaista mnogi gosti u svoje hotele i sobe ulazili kroz prozore.
Požurili smo koliko nas noge nose kroz bujicu koja je već iz pravca Trga nadirala tako brzo i snažno da je bilo prilično teško kretati se protiv struje.
Srećom, uspeli smo da uđemo u hotel kroz glavni ulaz, iako je čitavo prizemlje već bilo duboko u vodi.
Požurili smo u svoju sobu na prvom spratu da se istuširamo i presvučemo, ali smo s prozora jasno videli da voda i dalje raste.
Pošto sam obukla suvu odeću krenula sam prema recepciji, međutim, sišavši do polovine stepeništa videla sam da sad već i recepcija i restoran hotela liče na scenu iz Titanika.
Radnici su se u ribarskim čizmama i pantalonama u vodi do pojasa rastrčali okolo usplahireno dižući kablove za struju i kačeći ih ispod tavanice. Kasnije smo saznali da je nekoliko ljudi te noći poginulo upravo od struje, odnosno plavljenja električnih instalacija.
