Nema te osobe da korača Srbijom, a da ovih dana nije čula za „nemili i neprijatni događaj“ čiji su glavni akteri čuveni muzičar i možda baš „ne toliko čuvena novinarka“
I mada sam prilično sigurna da uvod i eksplicitne opise nemilog i neprijatnog događaja mogu da izostavim, ipak se ne libim da ovaj tekst započnem suštinom, a čitava suština se svodi na „štipkanje, pljeskanje, vaćarenje“… Ako vam se izrazi ne dopadaju, slobodno ih zamenite nekom pristojnom sintagmom poput „dodirivanje intimnih delova“. Kako god da ih upakujete, razumete ili doživite, ipak imajte na umu jedno. Niti je normalno da vas neko „hvata za du*e, niti je normalno da nekoga mi hvatamo za spolovilo jer smo besne“ i ja se iskreno pitam kada će ovom našem „življu“ to postati jasno.
Za vas koji možda niste upućeni muzičar Antonije Pušić, poznat u javnosti kao Rambo Amadeus ovih dana je od strane novinarke Lejle Kašić optužen za seksualno nasilje. I mada je javno priznao da je dotičnu gospođicu pljesnuo ili štipnuo po du*etu,istovremeno je istakao da u tom njegovom poduhvatu nije bilo ništa seksualno.
U jedninoj izjavi koju je Rambo objavio na svom Fejsbuk profilu ističe i da je ćitav dan bio nadrndan i sarkastičan, da mu se koncept emisije nije dopao, da je stavljen pred svršen čin i da mu ništa drugo nije ostalo nego da pizdi.
Negde validno, negde problemaično. Verujem da je taj Rambo, koji je uz Caneta iz Partibrejkersa sigurno junak moje mladosti, imao i neki drugi izlaz, koji nije morao da uključi vaćarenje i štipkanje. Takođe, duboko verujem da ne postoji nikakav ugovor koji se može da se ispreči između vas i vaših etičkih uverenja, ako su dovoljno jaka… Nema tih vrata onda koja se ne mogu zalupiti niti leđa koja se ne mogu okrenuti.
Mogao je Rambo bolje da odigra ovo… Mizoginija mu ne stoji. Ne uklapa se i valjda nije njegov nivo. Ne ide uz tog veštog i rečitog čarobnjaka koji je godinama unazad oduševljavao svojim krilaticama iznedrivši umotvorine koje se godinama unazad citiraju. Ne stoji mu to spuštanje na nivo klasičnog „vatača“ koji se lako uplete u mrežu iz koje će se teško izvući. I nikakva opravdanja mu sad ne idu na ruku, niti mu stoje… Jer „vatanje“ za dupe nije uopšte primereno u takvom ambijentu, i uopšte nije kul, i uopšte nije seksi, i ne, uopšte nije za aplauz. Valjda ćete jednog dana naučiti to i vi, baš vi, vi koji mu sad aplaudirate.
I ma kako cela ova situacija bila mizogina, gnusna, ali pomalo i tragi-komična, moram priznati da je ipak iznedrila i jedno osećanje straha i nelagode. Mnogo je vas koji aplaudirate, mnogo vas je i to je još veći problem od Rambovog „pljus po du“etu“.
Komentari, osude, aplauzi
Danas sam ponovo pročitala slične tekstove o „nemilom i neprijatnom događaju“, ali ti tekstovi mi nisu ostavali osećaj gađenja koliko komentari koji su se nizali.
„Bravo care“, „Trebalo je da je raspališ“, „Legendo, samo tako nastavi“, samo su neke reakcije muškaraca koji su ovo podržali.
Ono što mi je ipak ostavilo gorak ukus u ustima bili su komentari žena koje su zdušno pozdravile ovaj „nemili čin“, ističući da se baš ništa strašno nije desilo, da je sve preuveličano, da bi one bile, molim vas, još i počastvovane da je njih jedna takva gromada tako „do’vatila“.
I mada se mogu složiti da situacija nije alarmanta ako bismo je, recimo, poredili sa razornim zemljotresom koji je pogodio Tursku, ne mogu da se otmem utisku da nije za jednu ljudsku osudu. I ne mogu da se otmem mišlju da postoje žene, devojke, gospođe, koje svoje ćerke mogu da zamisle u radnom okruženju u kojem ih neki „tip“, pa bio on i gromada umetnička i „zvezdetina“ ,“pljuska, šljuska i pecka po pozadini’.
Ljudski je, valjda takav postupak osuditi. Ljudski je napraviti distancu i osmotriti situaciju, zamišljajući ove aktere kao potpuno anonimne.
Ljudski je zaćutati i odustati od aplauza. Taj aplauz možete za koncert ostaviti, niko vam ga neće oduzeti…
