Već 70 godina sedam gospođa od gotovo devedeset leta neguje prijateljstvo koje su započele još u sedmoj ženskoj gimnaziji. Svakog poslednjeg utorka u mesecu sastaju se u beogradskoj „Maloj Slaviji“. Često časte pićem ove šarmantne dame.
Za sedam gospođa od gotovo 90 leta svaki poslednji utorak u mesecu ucrtan je u kalendaru crvenim slovom. Svi planovi, sve obaveze toga dana se odlažu. A kad sat otkuca 12, doterane čekaju ostatak društva da im se pridruži za istim stolom u beogradskom restoranu „Mala Slavija“. Ipak, da slučajno ne zaborave na sastanak, jedna od njih, vođa tima, zadužena je da ih na vreme podseti na redovno okupljanje. I tako od gimnazijskih dana.
Osamdesetosmogodišnjakinje Jelena Bošković Gašić, arheolog, Tatjana Jugović, profesor istorije umetnosti, Darinka Dželebdžić, etnolog, Olivera Simić, arhitekta, Jelisaveta Đorđević, tehnolog, Milena Mihailović, geolog, i Gordana Stefanović Radman, profesorka engleskog jezika, neguju prijateljstvo dugo 70 godina.
Reporteri „Novosti“ zatekli su ih u uglu restorana u slavljeničkom raspoloženju. Gospođi Darinki je rođendan, a u to ime nazdravljaju čašom crnog vina. Dim cigareta nadvija se nad stolom, jer Jelena i Darinka ne odustaju od svog gušta. Tek pogled na lice prekriveno borama odaje godine, dok energičnost i optimizam, način govora, ostavljaju utisak razgovora s mnogo mlađim osobama.
Ovih sedam dama upoznalo se u Sedmoj ženskoj gimnaziji, a posle maturiranja, svaka je otišla svojim putem. Iako ih je život odveo na razne strane, iako su im se profesije mimiošle, uspele su da održe kontakt svih ovih godina.
SAMO JEDNA JOŠ U BRAKU
Mnoge su nas napustile, pa je od čitave generacije ostalo nas desetak, koje se stalno viđamo – saglasne su ove vremešne gospođe.
– Sada se još više držimo zajedno. Samo jedna je još u braku, ostale smo udovice, pa nam je društvo potrebno više nego ranije.
– Nijednog trenutka nismo prestale da se čujemo i družimo – započinje priču, za „Novosti“, Milena Mihailović.
– Nismo mogle da se sastajemo tako često dok su nam deca bila manja, ali čim smo stale na noge dogovorile smo se da se jednom mesečno sastajemo. Evo, Darinki je rođendan i divno je što ga proslavljamo zajedno.
Gospođa Milena zadužena je da dan uoči okupljanja podseti ekipu da je vreme za druženje. Izgovora nema, osim ukoliko je napolju kijamet.
– Inicijator sam viđanja, tako da ih redom pozivam i obaveštavam o tome kada je vreme za zajednički ručak – kaže Milena.
– One mi obično odgovore: „Zar već?“ Ako neka nije dobre volje, ubeđujem je da pristane, kao što sam ovoga puta privolela Jelisavetu.
Tokom sedam decenija druženja, sve kultne beogradske kafane bile su njihovo sastajalište. Kako je koja stavljala katanac na vrata, tako su se selile u drugu. Bile su glavne gošće kod „Orača“, „Trandafilovića“, pa u „Čuburskoj lipi“. Poznavali su ih svi konobari, a njihovoj energiji i elanu divili su se svi gosti. Neretko su im plaćali i cehove.
NOVOZELANĐANI PLATILI RAČUN
Očaran mladalačkim duhom ovih gospođa, jedan Novozelanđanin tokom jednog od njihovih okupljanja prišao je konobaru i neupadljivo platio njihov račun.
– Kada smo završile s ručkom i tražile račun, konobar nam je prišao i rekao da je jedan mlađi par platio sve. Bile smo u čudu. Pokazao nam je na sto pored, a gospođa koja je bila sa njim, samo nam je tiho rekla. „Divim se vašoj energiji, kod nas toga nema, sve je tako monotono i pusto. Svaka vama čast.“
– Volimo da se družimo, iako smo se rasturile i po profesiji i po mestu stanovanja. Kad smo otišle u penziju, ustalile smo viđanja – kaže Gordana Stefanović Radman.
– Kada se okupimo, uvek je kapljica za stolom. Neka voli pivo, neka vino, a često druženje započnemo i čašicom rakije. Pojedemo, popijemo, ispričamo se i nasmejane odemo kućama.
Zabranjene teme su im politika i bolest. Žele da bar kad su zajedno zaborave na svakodnevne brige.
– Malo popričamo o deci, o kući – kaže Tatjana Jugović.
– Svakoj od nas nešto fali, ipak smo u godinama, ali skrenemo misli s toga i pričamo o lepšim stvarima. Ponekad donesemo i fotografije iz mlađih dana, pa se prisećamo kako je nekad druženje izledalo.
Nekog posebnog recepta za dugovečno prijateljstvo, kako kažu, nema. Ali volja i želja za druženjem moraju da postoje. Vremena se uvek nađe. Sve ostalo je izgovor.
– Nikad se nismo svađale i uvek smo se držale zajedno – kaže Jelena Bošković Gašić.
– Za prijateljstvo je važno da postoji tolerancija i da prihvatimo tuđu narav. Nikada nismo bile zavidne, neka je imala bolji kaput, bila lepše obučena, ali uvek smo se divile jedna drugoj. Ipak, prijateljstva nisu danas kao što su nekad bila. Kažem unuci koji živi u inostranstvu – kako si ovde mesec dana a nijedna drugarica nije došla da te poseti. Kaže, nemaju vremena, imaju obaveze. Ali to nije opravdanje.
