Kada dete ima pravilno razvijen superego, ono oseća krivicu ili anksioznost kada krši etičke standarde. U ubicama dečaka – ne postoji! Ne oseća krivicu, nema emocije – ni pozitivne ni negativne prema prijateljima. Potpuno je miran i ne dobija čak ni sedative, jer mu nisu ni potrebni
Dečak koji je 3. maja ubio osmoro vršnjaka i školskog čuvara, dok je deveto dete preminulo kasnije u bolnici od posledica zadobijenih rana, osnažio se i svakodnevno zahteva da bude pušten sa klinike, jer tvrdi da je „ više nema razloga da ostanete u bolnici“. Međutim, šanse da se to dogodi su praktično ravne nuli. Dečak ubica je zbog svog zločina bio zatvoren u posebnoj ustanovi, u izolaciji. Kako su mediji već pisali, lekari nad njim sprovode čitav niz stručnih pregleda i dodatne dijagnostike.
Sve ovo vreme ne pokazuje kajanje, hladan je i miran i nije tražio da kontaktira nikoga. Ranije je postavljao pitanja: „Kada izlazim?“ i „Kakve su posledice onoga što sam uradio?“, ali je poslednjih dana ojačao i vrši pritisak na lekare da ga puste – što, naravno, ne dolazi u obzir. Dečak ubica svakodnevno postavlja lekarima pitanje „da li izlazim danas“, komentarišući da „nema više razloga da bude ovde“, jer su „svi pregledi završeni. S druge strane, lekari veruju da ubica dečaka i dalje predstavlja opasnost po okolinu i da postoji mogućnost ponavljanja istog ili sličnog krivičnog dela, ukoliko bude u prilici. – Niko ne može da isključi ovaj ogroman rizik, kaže sagovornik „Blica” upoznat sa slučajem.
U međuvremenu, dečak ubica nastavlja da zbunjuje lekare koji ga sretnu. Jasno je zašto: on je u tom uzrastu najgori masovni ubica u istoriji sveta – nijedno dete mlađe od 14 godina nije ubilo toliko ljudi kao on. Na osnovu svih informacija, stručnjaci čvrsto veruju da dečak ubica iz nekog razloga nema važnu komponentu ličnosti, formira se takozvani superego.
Shutterstock
Prema teoriji Sigmunda Frojda, osnivača psihoanalize, superego je etička komponenta nečije ličnosti koja daje osobi moralne standarde na osnovu kojih se ponaša. Superego se razvija uglavnom tokom prvih pet godina života i tokom ovog perioda dete upija moralne standarde svojih roditelja, tradicije porodice i društva u kojem odrasta. Na taj način se kod njega formira superego kojim kontroliše agresiju i druge društveno nepoželjne impulse. Kada dete ima pravilno razvijen superego, ono oseća krivicu ili anksioznost kada krši etičke standarde. U ubicama dečaka – ne postoji! Ne oseća krivicu, nema emocije – ni pozitivne ni negativne prema prijateljima. Potpuno je miran i ne dobija čak ni sedative, jer mu nisu ni potrebni.
Dečak mora biti jak, slabost je za devojčice
U ranom detinjstvu, kad smo potpuno zavisni od prihvatanja, podrške i brige svojih roditelja, izuzetno smo osetljivi na svaku promenu njihovog raspoloženja i emocija.
Poput malog, osetljivog sunđera, upijamo reakcije svojih staratelja i energetski odmah prepoznajemo šta oni odobravaju, a šta odbacuju. U strahu da i sami ne budemo odbačeni (za decu bi to, u krajnosti, moglo značiti i smrt, jer bez podrške roditelja dete nikako ne može preživeti), mi poštujemo sve njihove zabrane, a mnoge njihove negativne reakcije na pojave oko sebe zapažamo i trudimo se da ih nikako ne izazovemo. Tako svoje ponašanje nesvesno potpuno prilagođavamo željama svojih roditelja. I ako smo u tome uspešni, izrastamo u njihovo voljeno dete.
Ali deo ličnosti još su mnoge zabrane ili neodobravanja koja se razlikuju i zavise od unutrašnjih struktura ličnosti naših roditelja, na primer: dečak mora biti jak, slabost je za devojčice; u porodici su svi vrsni stručnjaci, treba biti odličan u školi; nepristojno je ljutiti se, sve se može reći mirno i pristojno; ako žena nije lepa, muž je neće voleti; ako nemaš šta pametno da kažeš, radije ćuti…
Dete upija izrečene ili neizrečene poruke svojih roditelja i pokušava se ponašati u skladu s njima. Da bi zaslužilo roditeljsku ljubav, potiskuje svoje osećaje, želje i potrebe koje se roditelju ne čine prikladnima, prihvatljivima, dostojnima. Stoga, dečak neće pokazivati slabost roditelju koji to smatra manom, devojčica će se, očekuju li to roditelji od nje, truditi po svaku cenu da dobija odlične ocene u školi, ako treba i varajući na ispitima, drugi dečak uvek će i svuda biti izuzetno pristojan i fin i osim roditelja hvaliće ga i učitelji.
Ali… Šta će se dogoditi sa slabošću koju prvi dečak nije pokazivao roditelju? Šta će se dogoditi s teškoćama devojčice i osećajem da ne može lako svladati gradivo? Šta će se dogoditi s finim pristojnim dečakom kad na nečiju drsku uvredu poželi da odgovori grubo? Jesu li slabost, nemogućnost da se školsko gradivo lako svlada i grubost nestali iz života navedene dece?
Nisu. Sve su te osobine ostale u njima. One postoje, duboko potisnute, neprihvaćene i osuđene od strukture koja je usvojila stavove roditelja i postala deo njihove ličnosti – njihov superego. Ta će deca postati odrasli ljudi koji će sa svojim superegom „voditi rat“ svaki put kad osete slabost, teškoću u razumevanju ili sopstvenu grubost.
Da stvar postane još komplikovanija, kada deca iz naše priče odrastu i uđu u odnose s drugim ljudima, njihov superego neće napadati samo njih, napadaće i ostale ljude s kojima uspostave bilo kakav odnos, a naročito one s kojima su bliski.
Tako oni neće osuđivati samo slabost u sebi, osuđivaće je i u drugima, neće moći prihvatiti svoje, ali ni tuđe poteškoće u razumevanju nekih pojmova, snažno će osuđivati svoj bes kada se u njima pojavi, ali i sve ljude koji se usuđuju otvoreno iskazati ljutnju…, piše Sensa.
Život koji smo superegom u sebi ogradili pokušavaćemo na isti način ograditi i ograničiti i drugima.
