Samo procesom sazrevanja voće stvara svoj karakterističan miris, ukus i boju koja se menja od zelene prema žutoj ili crvenoj.
Šta je povrće, a šta voće?
Nije lako odgovoriti, ali ipak svi nekako znamo. Subjektivan pojam koji je više baziran na prećutnom dogovoru nego na naučnoj klasifikaciji.
Voće je zrelo reproduktivno telo biljaka semenjača, pogotovo onih koje imaju sveže plodove – kaže enciklopedija. Sadrži neznatno proteina i masnoća, 3% ugljenih hidrata kod lubenice, do 25% kod banane. Izvor je vitamina. Male je energetske vrednosti s velikim sadržajem vode.
Povrće mogu biti delovi biljaka koji su ili blagog, jednostavnog ukusa (list, stabljika, koren) ili snažnog, kao crni luk, beli luk ili kupusnjače. Uopšteno mišljenje za povrće je da nije slatko za razliku od voća. Povrće uglavnom kuvamo, jer tako postaje ukusnije i mekanije. Lakše je za jelo.
Voće je redovno plod, koji je stvoren s namerom da privuče kako bi se biljka što više proširila. Zato je tu i slasna kombinacija šećera i kiselina, mekoća, atraktivna boja, prijatan ukus. I sve to sirovo bez imalo muke.
Voće od sve naše hrane ima jednu potpuno jedinstvenu karakteristiku: sazrevanje. Mlado povrće i meso mladih životinja je obično mekše i primamljivije pa zato i više traženo. Kod voća je obrnuto. Voće mora sazreti. Voće mora da pređe put od gotovo nejestivog, do sočnog i ukusnog. Ako ponekad voće i upotrebljavamo nezrelo, onda ga koristimo – kao povrće. Kuvamo ga, kiselimo ili već na neki drugi način prerađujemo. Samim procesom sazrevanja voće stvara svoj karakterističan miris, ukus i boju. Boja se menja od zelene prema žutoj ili crvenoj, miris se pojačava, sve je mekše i ukusnije. To je priprema za kraj života, za truljenje, a nama za gozbu. Ako ne zakasnimo.
A čemu služe taj miris, ukus i boja? Naravno, da nas i ostale životinje privuče poput magneta i natera nas da voće pojedemo i tako raširimo njegove semenke.
Nijedno voće neće biti ukusnije od onog koje smo, kao mali, krali komšijama. Voća ima svuda samo ga treba pronaći. Nekada i usred grada nalazili smo i maline i jagode, trešnje i šljive! Preskakali smo ograde, bežali pred psima i zlim ljudima, a onda bi nam kod kuće govorili da ćemo od nezrelog voća dobiti dizenteriju i ostale boleštine. To je bila nekakva mitska, strašna boleština koja bi trebao da zaustavi gurmane u razvoju. Nikad niko nije dobio tu dizenteriju.
P.S. – voćna digresija.
Na uskomešanoj sceni prehrambenih pokreta pojavili su se i frutarijanci. Oni jedu samo voće i razne bobice, rekli bismo plodove. Sve se jede većinom sirovo. Za voće govore da ono želi da bude pojedeno kako bi se semenke proširile, ali ubrati salatu ili koren šargarepe, to je već ubistvo s predumišljajem. Jedu krastavce, paradajz, paprike i patlidžane, ali i pasulj, grašak i sočivo. Dopuštene su i žitarice. Doduše nije mi jasno zašto je greh ubiti šargarepu, a nije greh samleti zrno pirinča koje bi želelo da bude posejano i da raste na zelenim terasastim poljima.
Frutarijanci kažu da su prednosti njihove ishrane: malo kuvanja, što znači malu potrošnju energije, osećate se čišće i snažnije, nema začepljenja arterija, a uz sve to, ne nanosite bol ili smrt biljkama. I među njima ima zagriženih. Frutarijanski tvrdolinijaši jedu samo voće i bobice i to isključivo sirove. Kažu da malo dete ispred stola sa raznovrsnom hranom, uvek izabere sočno, slatko voće. Svaka im čast!
