Naucnici su u poslednjih nekoliko godina došli do mnogih otkrica kada je rec o tome što utice na apetit. Takva istraživanja mogu objasniti rat izmedu moždanih impulsa u blagdansko vrijeme.
U vreme praznika ce vaš mozak sigurno zbunjivati proturjecne poruke: vi biste najradije odbili hranu, a okolina ce vas i dalje nuditi. Živac koji povezuje želudac i mozak ustrajace na odbijanju hrane, ali vaša ce usta mozgu slati signale da žele još.
I na kraju ce mozak pokleknuti i jednostavno zapovediti ustima da kažu: Cokoladna torta? Mmmm, to ne mogu odbiti.
Organizacija praznicnih ruckova sama je po sebi komplikovana ali ni približno kao odluka koju vaš organizam mora doneti kada je rec o tome koliku kolicinu ponudene hrane konzumirati.
Naucnici su u poslednjih nekoliko godina došli do mnogih novih otkrica kada je rec o tome šta utice na apetit. Takva istraživanja mogu objasniti rat izmedu moždanih impulsa u vreme praznika.
Vaša potreba za hranom je profinjena interakcija izmedu psihickih signala, bioloških signala i okoline, izjavila je profesoka nutricionizma na državnom Sveucilištu Penn Barbara Rolls, dodajuci kako sve pocinje puno pre praznika.
Svi mi, naravno, moramo jesti, ali kada jedete vecu kolicinu hrane nego što vam je potrebno, debljate se. Zato telo ima regulacioni sistem koji vodi racuna o tome koliko masnoce sme primiti.
Naucnici su do danas otkrili dva hormona: insulin, koji snizava koncentraciju glukoze u krvi, i leptin, otkriven 1994. Oba hormona uticu na osetljivost mozga na signale što ih telo šalje o sitosti, izjavio je dr. Michćl Schwartz sa Sveucilišta Washington u Seattleu.
Ako ste u telo uneli više masti, razina spomenutih hormona se povecava, pa je mozgu u tom slucaju lakše ‘cuti’ signal organizma da prestane jesti, zbog cega jede manje, misli Schwartz.
Ako je osoba pothranjena, nizak nivo ima suprotan ucinak. Nažalost, kod vecine ovaj sistem funkcionira bolje kada mora sprijeciti gubitak težine, a ne povecanje.
U prirodi su baš zato životinje sklone povecanju težine nagradene preživljavanjem, a one sklone gubitku uginu.
No naucnici su otkrili još nešto. Glad je cesto prouzrokovana psihološkim signalima, a ne biološkim.
Kada sednete za sto, ne cinite to jer vam je nizak nivo šecera u krvi ili jer je nivo nekog hormona u vašem telu visok ili nizak, objašnjava dr. Woods, direktor Centra za istraživanje pretilosti pri Sveucilištu u Cincinnatiju.
U odredenom trenutku to vam jednostavno odgovara – imate pauzu ili je doba dana kada mislimo da bismo morali nešto pojesti.
Obilni obroci jednostavno vas prisiljavaju da pojedete još, a nije zanemariva ni kolicina hrane koja se nalazi na stolu, objasnio je dr. Woods koji se prisjetio obilnog objeda u Italiji koji se sastojao od 14 slijedova i nakon kojega je vecini gotovo pozlilo, ali ipak nitko nije odolio desertu.
Nije bitno koliko faktora sitosti postoji, jer kada nakon praznicnog obroka na sto stigne desert sigurno mu necu odoleti, kazao je Woods.
Cesto ukusna hrana utice na to da moždane celije otpuštaju hemijske sastojke koji izazivaju osecaj nagrade te mogu spreciti osecaj sitosti, a rezultat je opet isti – jedete više.
Ipak, naucnicima predstoje još brojna istraživanja dok ne otkriju kako naš organizam reaguje na višak hrane, optimisticni su i veruju da ce njihova otkrica pomoci u proizvodnji lekova koji ce pomoci osobama s viškom kilograma u uspešnoj dijeti.
