Foto: Iz lične arhive
Čarda je na obali Dunava, na mestu gde reka ulazi u našu zemlju, takoreći na tromeđi, mada je ovde granica čudna – preskače preko Dunava, ide po međama njiva, silazi u kanale i rukavce.
Dunav je širok i miran, ali nikad se nikada ne zna šta donosi iza brda odakle se pojavljuje; nekoliko puta vodostaj je bio toliko visok, da smo na čardu išli u čizmama.
Brdo preko reke je završetak Baranjske planine, na čijim obroncima se prostire beljsko vinogorje.
Ispod brda je selo Batina, a iznad sela veličanstveni Augustinčićev spomenik crvenoarmejcima, koji su reku tu prešli uz mnogo žrtava.
Mirko Skenderović iz Tavankuta, koji odlično poznaje vinsku i gastronomsku ponudu tromeđe, bunjevački spretno nas povezuje sa vinarima iz Zmajevca, Suze, Kneževih vinograda i Kamenca.
Ova sela su, pored vina, poznata i po rodama, koje se gnezde na svakom visokom mestu.
U njima je nastao čuveni beljski rizling, a sada nastaje čuvena graševina, što je lokalno ime za isti taj rizling.
Rizling se u panonskim područjima odomaćio pod različitim nazivima (laški, talijanski, graševina, grašac), a lokalne razlike se uočavaju samo kada se proba vino, i to od dobrih poznavalaca.
U srednjem veku je, nasuprot, beljsko vinogorje pravilo isključivo crna vina.
Između Mohačke bitke i Bitke kod Sente, za vreme turske vladavine ovim područjem, iz poreskih knjiga vidljivo je koliko su „čabara“ vina (42,5 litara) sela moraju da daju haračlijama; recimo, Suza je davala godišnji porez od sto čabara.
Harač je verovatno smeštan u stari podrum u Kneževim vinogradima, koji se prvi put pominje u tursko vreme.
U njemu odležava vino Vinarije Belje, koja ima šesto pedeset hektara vinograda na obližnjem Banovom brdu, i čuvaju se arhivska vina iz prethodnih berbi.
Nekada su beljska vina na etiketi imala sliku tog podruma; sada je to slika dvorca Eugena Savojskog u Bilju.
Savojski je dobio ovaj deo Baranje na poklon od cara Leopolda I, za pobedu nad Turcima kod Sente.
Vinari su shvatili da je njegovo ime pogodno za promociju beljskih vina pod sloganom „Princ s Dunava“, mada su prinčeve zasluge u oblasti vinarstva verovatno preuveličane.
Zmajevac je selo malih vinara.
Njihove vinarije su slikovite: niz manjih kuća za preradu grožđa duž surduka – jaruga koje su stvorile bujice, brazdajući brdo.
Svaka vinarija se oslanja na lesni zid, u koji su ukopani podrumi – gatori, sa buradima za čuvanje vina starim stotinak godina.
U Zmajevcu su surduci nazvani po crkvama od kojih počinju: katolički i reformatorski, pošto su ove dve konfesije od davnina prisutne u selu.
Vinarija Josić, u prvom surduku, modernizovala je gator, pretvarajući ga u luksuznu vinariju i odličan restoran, a podrum Mihalja Gerštmajera, u drugom, očuvao je izgled iz devetnaestog veka.
I još samo da svratimo kod Mome u Kneževe vinograde na kulen, pa s graševinom nazad preko reke, kod Pikeca.
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
